Kada je bolonjez pravi izbor
Na srednjim i velikim rekama bela riba je često van dometa plovkarošima koji love štapovima bez vođica, bilo da je predaleko od obale ili da je mnogo nizvodno. Tada se na plovak može pecati dugačkim teleskopima s mašinicom – tzv. bolonjezima. Ti štapovi i s njima povezana tehnika vožnje plovka su već više od tri decenije izuzetno popularni i mnogo korišćeni širom Evrope, pa i kod nas. Oni se prave u dužinama od oko 4 m do 7 m i mogu biti različite snage – postoje bolonjezi namenjeni ciljanom lovu krupne bele ribe, kao što su velike mrene, skobalji, plotice i klenovi, koji su pogodni i za pecanje s plovcima velike nosivosti (i preko 10 g) na velikim daljinama, a i oni koji su pre svega prilagođeni lovu sitne ribe i upotrebi vrlo finih sistema (malih plovaka i tankih najlona).
Bolonjezi imaju na vršnim segmentima jednu ili nekoliko klizećih karika, koje pomažu pravilnom transferu opterećenja, a na ostalima po jednu fiksnu, postavljenu na gornji kraj segmenta. Radi što manje težine, nemaju rukohvat od plute ili penaste gume, već se štap drži za sam blank, kod držača mašinice, koji je preklopnog tipa. Osim kada se na »travu« (tj. na niti alge kladofore) pecaju skobalj, plotica i druga bela riba, šanse za uspeh vožnjom plovka značajno povećava bacanje primame neposredno pre pecanja, najčešće od kupovne brašnaste hrane, kojoj se dodaju mesni crvići (češće mrtvi nego živi), teška zemlja i eventualno stari hleb, koji može biti i samostalna primama; na mestima gde je tok izrazito jak, kugle nakvašenog i isceđenog starog hleba otežavaju se u sredinu ubačenim kamenim oblutkom, a na jugu i istoku Srbije se hleb od prebrzog raspadanja zaštiti obmotavanjem tankim i slabim koncem.
Važno je primamu privlačnu za ribu koje najviše ima tu gde pecamo bacati tako da padne na što manji prostor i u zonu u kojoj možemo pravilno prezentovati mamac, na čije ponašanje utičemo povremeno »kočeći« sistem, pri čemu se mamac blagoi izdiže, pa ga puštajući da nastavi kretanje (kada najčešće i dolazi do trzaja). Mnogima izmiče iz vida činjenica da je dobro da bolonjez bude dugačak, jer nam to omogućava da i na većoj daljini, uz držanje vrha štapa visoko iznad glave, možemo postići da nam najlon od vrha štapa do plovka kompletno bude u vazduhu, čime se postiže direktna veza između udice i vrha štapa i omogućavaju efikasna kontrola sistema i kontriranje.
Dobar bolonjez treba da je lagan a istovremeno jak i otporan na uzdužna savijanja, što nije lako postići kod štapova dugih 5 do 7 m, a da pritom budu jeftini. Ali ako se na nečemu u pecanju ne isplati previše štedeti, onda su to štapovi ovog tipa. Najčešće korišćeni mamci za ovakvo pecanje su mesni crvi, običan i ribolovni hleb, crvena glista i »trava«. Obično se koriste mašinice veličine od oko 2500 do 3000, osnovni najlon prečnika od 0,14 do 0,20 mm i predvezi promera od 0,10 do 0,14 mm, te udice No. 12 do 18.
