Kako savladati tehniku vertikalnog džigovanja?

Tehnika lova rečnih grabljivica iz čamca nošenog snagom vodenog toka, na varalicu ili kedera spuštenog skoro do dna, pored samog plovila, tj. direktno ispod vrha štapa i povremeno pokretanog kratkim pokretima vrha štapa gore-dole, naziva se vertikalno džigovanje.

Od prirodnih mamaca za ovakvo pecanje najčešće se koristi cela ribica, živa ili mrtva, montirana na džig udicu s nalivenim olovnim otežanjem ili na jednokraku udicu odgovarajuće snage i dužine, sa otežanjem čeburaška tipa ispred udice. Ovo otežanje daje kederu posebno izazovan rad pri podizanju sa dna ili spuštanju na njega. Udica se kederu provuče kroz usta i škržni poklopac, a potom se zabode kroz stomak, tako da vrh udice gotovo ne izviri iz tela, kako bi u kontri lako zabo ribi u čeljust.

Od veštačkih varalica najviše se koriste šedovi dužine 8–12 ili 15 cm, tzv. neaktivnog tipa, sa špicastim „igličastim“ ili „lastinim repom“ u obliku slova V. Poželjno je da imaju ravna i relativno široka leđa, koja pri podizanju varalici daju blagu vibraciju celim telom. Ređe se koriste klasični šedovi i tvisteri, jer kod vertikalnog džiga često dolazi do prevrtanja i kačenja repa za udicu. Za ovu tehniku koriste se i silikonske i metalne glavinjare različitih veličina i težina, pri čemu ribolovci na terenima sa dosta prepreka često menjaju trokrake udice jednokrakim.

Prezentacija je jednostavna – čamac se dovede na liniju koju ribolovac želi da pretraži, varalica se okači na kraj predveza od najlona ili fluorokarbona, spusti do dna, podigne desetak centimetara, blago cimka i pusti da potone. Na svakih par metara se dozvoljava da varalica dodirne dno, kako bi bila u zoni gde je najverovatnije očekivati napad. Sonar je koristan, prvenstveno za određivanje dubine ispod čamca. U vertikalnom džigovanju, kojim se prevashodno love smuđ, som i štuka, a ređe bucov, varalica mora biti vrlo blizu dna.

Od krucijalnog je značaja izbor težine varalice – ona mora pratiti brzinu kretanja čamca tako da ne „kasni“ niti „žuri“, već ostane direktno ispod vrha štapa. Takođe, vrh štapa treba da bude uzvodno ili pored čamca, kako vodena struja ne bi navela plovilo preko štapa, što često može izazvati lom.

Mamac se ne zabacuje, već se plasira tako što se otvori preklopnik vođice stacionarnog čekrka ili omogući nesmetano oticanje strune sa kalema multiplikatora. Štap može biti kratak, već od 1,8 m, dok gornja granica praktično ne postoji – neki ribolovci love i trometrašima. Najčešće se koriste štapovi dužine 1,8–2,4 m jer su lakši i manje zamorni, a osetljivost (detekcija trzaja varalice s dnom ili preprekama) je bolja. Gornja težina bacanja štapova za ovu tehniku uglavnom je 30–60 g, osim na terenima sa mnogo krša ili gde postoji verovatnoća pojave krupnijeg soma, kada može biti i do 100 g.

Mašinica može biti stacionarna, veličine 3000–5000 po Shimanu, ili multiplikator sa špulnom za stotinak metara najlona debljine 0,30 mm. Multiplikatori su odlični za ovu tehniku – lagani, ali jaki, i omogućavaju momentalno otpuštanje strune prstom, dok palcem na špulni ribolovac direktno oseti udar ribe.

Osnovna struna je gotovo uvek pletenica, prečnika 0,13–0,30 mm, zavisno od težine terena i veličine riba. Na terenima gde postoji mogućnost štuke preporučuje se fluorokarbon prečnika 0,45–0,55 mm kao predvez.

Važno je pamtiti orijentire na obali kako bi se ponovo spustili linijom gde je riba ranije reagovala, i biti posebno koncentrisani na zonu sa više udaraca. Neki ribolovci bacaju sidro kada otkriju mesto sa češćim pojavama ribe i pretražuju tu mikrolokaciju iz usidrenog plovila, kombinujući vertikalno i klasično džigovanje.

Ovom tehnikom se može loviti tokom cele godine. Na plovnim rekama važno je maksimalno oprezno kretati se van plovnog puta, kako bi se izbegli neželjeni „bliski susreti“ sa velikim brodovima.