Meč ili štek? Izaberi pravu tehniku za svoj ulov
Meč i štek su dve tehnike lova na plovak koje se mogu vrlo uspešno koristiti i za tzv. slobodno (rekreativno) pecanje, međutim na našim vodama ih skoro isključivo primenjuju takmičari. Obema je zajedničko to da je s njima plasiranje mamca izuzetno precizno i da traže od ribolovca veliko umeće da bi njima lovio, dok se praktično po svemu drugom razlikuju.
Za pecanje na štek koriste se dugački višedelni štapovi bez vođica, koji po međunarodnim propisima u takmičarskom ribolovu mogu biti dugi do 13 m (za seniore i juniore od 20 do 25 g, a za ostale kategorije do 11,5 m). Od teleskopa se već na prvi pogled ovi štapovi razlikuju po tome što se delovi ne izvlače jedan iz drugog, već se svaki naredni utiče u onaj ispod njega. Specifično je i to što je sistem na koji se peca mnogo kraći od štapa, tj. po pravilu tek nekoliko desetina centimetara duži od dubine na kojoj se lovi. To omogućava ribolovcu savršeno precizno plasiranje mamca (koji zapravo spušta ispod samog vrha štapa) i efikasno kontriranje. Pri vađenju ribe, ribolovac najpre preko specijalnih valjaka koji stoje kraj njega prevuče štap do tačke u kojoj će skidanjem debljih segmenata postići da mu u rukama ostane onolika dužina štapa koliko ima najlona, kako bi mogao da dovuče ribu dovoljno blizu da je prihvati meredovom.
Za pecanje na štek koriste se najfiniji takmičarski sistemi, naravno snagom primereni veličini riba čije se javljanje očekuje (osnovni najlon može biti debeo i samo 0,10 mm, a udice i veličine 24), dok se radi amortizacije opterećenja pri zamaranju riba u vrh štapa ubacuje izrazito istegljiva guma, na koju se nastavlja osnovni najlon. Štekovi, koji kada su vrhunske klase mogu koštati i po nekoliko hiljada evra, se isporučuju s par rezervnih »top setova« (tj. vršna dva dela) različite snage i posebnim vršnim setom na koji se kači posudica (»kupica«) pomoću koje se spuštaju kuglice hrane (ako se proceni da bi njihovo bacanje moglo plašiti ribu).
Meč tehnika nastala je u Engleskoj, kao rešenje za pecanje na većim daljinama na plitkim stajaćim vodama, na kojima često duva jak vetar, koji pomera plovak s hranjenog mesta, na koje je zabačen. Rešenje tog problema nađeno je u upotrebi tonućeg najlona i vegler plovaka, za koje se najlon kači u jednoj tački, na donjem kraju. Kada nakon zabačaja, kojim malo prebaci hranjenu zonu (u koju se kugle od praškaste primame bacaju rukom ili praćkom), ribolovac zatvori preklopnik strune na čekrku, zaroni vršnih 20-30 cm štapa u vodu i namota toliko najlona da ga potpuno potopi i da plovak stigne do tačke u koju je bačena primama. Zahvaljujući tome što najlon nije na površini, vetar na njega ne utiče, pa sistem stoji u mestu.
Štapovi za meč pecanje su većinom trodelni, dužine od 3,6 do 4,5 m i s velikim brojem karika malog prečnika, a mašinice su s brzim prenosom, preciznom kočnicom (najčešće zadnjom) i dobrim slaganjem strune. Na ovaj način pecaju se ciprinidi raznih vrsta i veličina – od kauglera do šarana.
