Mormišing: kad sitna varalica pravi veliku razliku

Zahvaljujući delom internetu, a delom naseljavanju ruskih i ukrajinskih ribolovaca u Srbiju, u poslednjih nekoliko godina i kod nas raste popularnost, u Evropi takođe sve zastupljenijeg, nano varaličarenja. Ova tehnika predstavlja modernu i modifikovanu varijantu ultralakog zimskog pecanja, koje je u Rusiji odavno razvijeno i praktikovano kroz rupe probušene u ledu.

Za tu tehniku koriste se štapići dužine svega 40–50 cm i najmanje stacionarne mašinice ili najjednostavniji okrugli čekrci, nalik onima za mušičarenje. Na kraj strune, koja je najčešće od vrlo tankog najlona, vezuje se mormiška – mikro varalica sa jednokrakom udicom veličine od 10 do 20, kod čije je ušice naliveno metalno otežanje težine od 0,1 do 1 g. Na mormišku se lovi vrlo sporim vertikalnim džigovanjem, kratkim trzajima i sitnim „titrajima“ vrha štapa. Na udicu se može okačiti komadić tanke crvene gliste, mesni crvić ili pinki, odnosno larva komarca, ali je mormiška lovna i bez dodatnog mamca. Već decenijama mnogi ribolovci umesto prirodnih mamaca koriste namenski pravljene silikonske larvice i druge „kreature“ dužine 15–20 mm.

Iz ove tehnike zimskog pecanja razvio se savremeni mormišing, koji se praktikuje tokom cele godine, zabacivanjem i privlačenjem minijaturnih i izuzetno lakih mamaca, mnogo češće veštačkih nego prirodnih. Za moderni mormišing koriste se veoma kratki štapovi, dužine od oko 1,65 do 2 m, sa izuzetno malim težinama bacanja. Kod najfinijih modela gornja težina bacanja iznosi svega 0,8 g, dok je kod nešto jačih štapova između 1,5 i 3 g.

Ovi štapovi imaju vrlo kratak rukohvat, dužine oko 20 cm ili čak kraći, a njihova masa se kreće između 40 i 70 g, u zavisnosti od dužine, težine bacanja i opreme. Odlikuju se izuzetno osetljivim vrhom, ali su istovremeno dovoljno jaki u donjem delu, što je neophodno kako bi ribolovac imao šansu da zamori i kontroliše i nešto krupnije ribe, koje i sasvim sitne mamce uzimaju češće nego što se obično misli.

Uz ovakve štapove koriste se minijaturne mašinice, veličine 500 ili 1000 po Shimano standardu, lakše od 200 g. One moraju imati veoma preciznu kočnicu i odlično slagati vrlo tanke strune. Na špulne se namotava ili najtanja pletenica, debljine 0,1–0,2 PE po japanskim merama (odnosno oko 0,05 mm u prečniku), ili najlon odnosno fluorokarbon debljine 0,10–0,12 mm. Sa monofilom je osetljivost nešto slabija, ali se u uslovima vetra s njim često peca lakše nego sa ekstremno tankom pletenicom, kod koje pri upotrebi veoma lakih mamaca može dolaziti do mršenja.

Na kraju strune nalazi se jednokraka udica, najčešće veličine od 14 do 18, na koju se postavlja mali silikonac. Iznad udice se montira ili okruglo olovno otežanje sa rupom, ili olovna sačma, težine od 0,1 do 0,7 g, a ponekad i nešto više, uglavnom do 1 g, kada je potrebno dalje zabaciti ili spustiti varalicu na veću dubinu. Postoje i specijalne mikro džig udice sa nalivenim olovom, kao i mikro čeburaške, ali je pomenuti sistem sa običnom udicom i sačmicom vrlo lovan i nema razloga da se izbegava.

Iskusni mormišing ribolovci ističu da su male težine otežanja neophodne pri lovu bele ribe, kao što su deverika, krupatica, bodorka, crvenperka i crnooka deverika. Kod ovih ciprinida mamac sa otežanjem većim od 0,4 g prebrzo tone i gotovo nikada ne biva napadnut. Mormišingom se, naravno, mogu loviti i grabljivice poput bandara (grgeča), klena, protfiša, smuđa kamenjara i manjeg običnog smuđa, kao i štuka i bucov, ali i razne druge vrste poput sunčice, cverglana i glavoča. Jedna od najvećih draži ove tehnike upravo je neizvesnost, jer skoro nikada ne možemo biti sigurni koja će riba sledeća uzeti mamac.

Nakon što varalica padne na dno, pokreće se sitnim „cimkanjem“ iz zgloba šake, zatim se pušta da kratko potone i ponovo animira, dok se čekrkom skuplja višak strune kako bi ona stalno bila zategnuta. Ribolovcima koji se tek upoznaju sa ovom tehnikom posebno se savetuje oprez, jer su svi delovi pribora izuzetno nežni i osetljivi, pa se njima mora rukovati pažljivo kako ne bi došlo do preopterećenja i oštećenja.

Mormišing nije idealan vid varaličarenja na velikim, dubokim i brzim vodama, iako se može primenjivati i na rekama poput Dunava, Save i Tise, na mestima gde je voda uz obalu sporija i dovoljno duboka da se riba zadržava. Ovom tehnikom, kojoj tek predstoji veća ekspanzija kod nas, najbolje se peca na kanalima, stajaćim vodama i manjim ravničarskim rekama.