Oprema, tehnike i trikovi: Postani majstor mušičarenja

Klasično mušičarenje je najstarija tehnika lova ribe veštačkim mamcima – mušicama, koje ne imitiraju samo insekte, već i sitnu ribu, račiće i neke druge vodene ili kopnene organizme, a ima i tzv. fantastičnih, koje izgledom ne oponašaju ništa konkretno, ali ribama deluju privlačno. S obzirom na to da veštačke mušice imaju minimalnu vibraciju, njima se prevashodno peca na bistrim vodama. Najviše se na rekama i jezerima love razne vrste salmonida (potočna, kalifornijska i ostale pastrmke, losos, lipljan…), zatim štuka, klen, bucov, bas, bandar i protfiš (jaz), ali meta mušičara mogu biti i razni manji ciprinidi, poput bodorke i crvenperke.

Kako same mušice nemaju dovoljnu težinu da bi se mogle dovoljno daleko zabaciti, u klasičnom mušičarenju se koriste specijalne strune (koje se u žargonu zovu »konac« ili »kanap«), a čija težina omogućava verziranim mušičarima da mamac težak jedva deseti deo grama bace i na daljinu od skoro 30 metara. To se radi pomoću mušičarskog štapa s vođicama i čekrkom (tzv. rotacionog tipa), koji je praktično samo spremište strune, budući da ribolovac pre zabačaja sa njega odmota i pored svojih nogu »spusti« količinu strune koju želi da izbaci, a pri vađenju ribe najčešće strunu skuplja slobodnom rukom i takođe spušta u vodu kraj svojih nogu. Na kraju osnovne strune nalazi se najčešće par metara dug predvez konusnog tipa, čija se debljina smanjuje od zadnjeg kraja ka prednjem i koji ima dvostruku funkciju – da omogući da mušica što prirodnije padne na vodu i da ceo sistem bude neupadljiv za ribu. Ispred konusnog predveza dodaje se od njegovog prednjeg kraja nešto tanji komad najlona ili fluorokarbona, tzv. tipet, na čiji se kraj vezuje muva.

Poslednjih decenija se svetom širi još jedna varijanta klasičnog mušičarenja, nastala u srednjevekovnom Japanu. Ona se zove tenkara, a u njoj se koriste višedelni štapovi bez vođica (nalik »takmičarcima« kojima se peca na plovak), specijalna struna i mušice – ovaj pristup od ribolovca traži veliko umeće i strpljenje, jer mora naći način da priđe ribi na samo nekoliko metara a da je ne uplaši, već da uspe da je navede da uzme mušicu.

U klasičnom mušičarenju u kom se koriste štap, »kanap« i čekrk, akcija štapa označena je brojevima od 0 naviše (najteži serijski štapovi su klase 12, ali ima i onih klasa 14, 16 i 18, koji se koriste u najtežem morskom mušičarenju), a ti brojevi označavaju debljinu strune s kojom se u kombinaciji s konkretnim štapom mogu postići najdalji zabačaji i njegovo optimalno ponašanje pri zamahivanju i izbacivanju sistema. Zavisno od plovnih karakteristika, mušičarske strune mogu biti plivajuće ili tonuće, a postoje i razne varijacije – neke su strune dvostruko konusne, druge su otežane na prednjem kraju, neke su plivajuće ali s tonućim vrhom itd. Verziran mušičari se za snagu i dužinu štapa, pa time i za debljinu strune koju će koristiti i njene druge karakteristike, odlučuju zavisno od toga koliko velike ribe njime planiraju da love i na koliko velikoj vedi (za sitnu ribu i male reke, dakako, uzimaju se kraći i lakši štapovi).

Osnovna podela mušica je na suve (površinske, koje imitiraju razne kopnene ili vodene insekte), mokre (koje love u srednjem sloju vode ili pri dnu), nimfe (koje imitiraju razne insekte u fazi larve, a mogu biti tonuće ili plivajuće) i strimere – potezanke, koje oponašaju sitnu ribu i razne druge organizme kojima se veće ribe hrane, a koje se, kako im ime govori, najčešće ne puštaju da ih voda nosi, već se privlače »potezanjem« strune.

Zavisno od veličine ribe koja se lovi, a još više od veličine njene prirodne hrane na konkretnoj vodi u datom momentu, ribolovac bira i veličinu mušice – one najmanje mogu biti vezane čak i na udicama manjim od No. 20, a najveće na onima veličine 5/0, pa i većim, s tim što se veliki strimeri za štuku i razne morske predatore prave i tako da budu opremljeni s po dve udice.

Mnogi mušičari širom sveta, pa i kod nas, sami vezuju mušice za svoje potrebe, za prijatelje pa i za prodaju – neke od njih su verne replike klasičnih kreacija, ali ima i mnogo onih koje se prave tako da liče na insekte koje riba najčešće nalazi u nekoj konkretnoj vodi ili na nekom području. Od dobrog izbora mušice ulov po pravilu zavisi bar isto onoliko koliko i od prezentacije, ako ne i više.

Iz klasičnog mušičarenja razvila se u poslednjih par decenija jedna veoma popularna »podvarijanta« – tzv. češko ili evropsko nimfarenje, u kom se koriste teške tonuće mušice, takoreći mikrodžigovi, koje se ne zabacuju daleko, već se praktično spuste ispod vrha nešto dužeg mušičarskog štapa i onda se uz držanje strune (koja čak i ne mora biti mušičarska) zategnutom puštaju nizvodno, dok riba ne udari ili dok nimfa ne stigne do kraja zone koju je ribolovac hteo da pretraži.

Vrhunski pribor za mušičarenje nije jeftin, no srećom već onaj srednje klase, s kojim se može lepo loviti, pristupačan je i ovdašnjem ribolovcu s prosečnim primanjima. Iskusni mušičari početnicima savetuju da ne štede na štapu i »koncu«, dok se na čekrk, koji je praktično spremište strune, ne mora trošiti previše. Osim gore pomenutih delova pribora, u suštini su mušičaru neophodni još par kutijica u kojima će nositi mušice, kombinezon do grudi, polarizacione naočare i mali meredov s kratkom drškom.