Šaranski ribolov
Postoje tri pristupa ciljanom lovu šarana na našim vodama. Od njih je najmlađi metod fider (koji smo obradili u posebnom odeljku), a dva starija su dijametralno suprotna – onaj klasični se primenjuje na tzv. otvorenim vodama, tj. na rekama, kanalima i divljim jezerima, a moderni šaranski pristup je pretežno u upotrebi na komercijalnim »uhvati i pusti« revirima, mada se i drugde njime pomalo peca. Klasični pristup podrazumeva redovno hranjenje mesta na kome se lovi (svakodnevno ili bar nekoliko puta sedmično, tokom cele sezone), najčešće kuvanim ili duže u vodi natapanim starim kukuruzom, kom se mogu dodavati i kuvana pšenica, konoplja i razno drugo zrnevlje, ribnjački peleti, te lomljeni i celi bojliji. Peca se dubinskim metodom, s kliznim ili fiksnim olovom odnosno hranilicom od spiralno uvijene žice, najčešće punjenom kuvanom prekrupoim, a na kraju sistema je udica na kratkom predvezu, na koju se najčešće kači kupovni kuvani kukuruz s nekom aromom ili kod kuće skuvani stari kukuruz, koji može ali i ne mora biti namirisan), zatim domaći valjak od mešavine kukuruznog (dve trećine) i pšeničnog brašna (jedna trećina), a ređe bojliji i drugi mamci (tvrdi mamci kače se sve češće i u ovakvom pecanju na »dlaku« ili na metalni »trn«).
Dosta šarandžija i na otvorenim vodama koristi elektronske signalizatore trzaja, kako ne bi morali da sve vreme pilje u vrhove štapova (koji su najčešće gornje težine bacanja između 80 i 120 g, a na posebno teškim terenima i jači), opremljeni mašinicama sa špulnom kapaciteta bar 100 m monofila promera 0,50 mm, na kojima je namotan najlon debljine od oko 0,35 do 0,50 mm, dok su udice kovane šaranke, uglavnom kratkog vrata i srazmerno širokog luka, veličine od 1 do 4.
U modernom šaranskom ribolovu se skoro obavezno koristi montiranje mamca (plivajućih i tonućih bojlija, peleta za udicu, kukuruza…) na »dlaku« vezanu ispod udice (obično No. 2 do 6 pa i 8), kako bi ona bila slobodna i lakše se zabola u usta šarana. Sistemi su obavezno s teškim fiksnim olovima (uglavnom od 80 do 120 g, ali nekad i više), a mašinice sa slobodnim hodom, koji omogućava da riba ponese mamac dok ga guta, a da ne povuče u vodu štap, koji stoji paralelno s vodom, na rod-podu (postolju na kom su držači za dva ili tri štapa s elektronskim signalizatorima).
Sistemi se zabacuju ili plasiraju razvlačenjem, pomoću električnih brodića na teledirigovanje ili malih čamaca na vesla odnosno električni motor, gde je to dozvoljeno, a prihrana se takođe može plasirati iz plovila ili pomoću tzv. raketa odnosno PVA mrežica i kesa, koje se kače na udicu. Pošto na komercijalnim revirima ribolovac ne može da hrani svoje mesto unapred, i u prihranu i u mamce se ubacuju razni dodaci koji treba da podstaknu ribu da brzo priđe hranilištu i intenzivno jede – zaslađivači, pojačivači ukusa, izazivači gladi itd.
