Zašto metod fider daje rezultate kad ostalo zakaže
Iako se standardnim fider pristupom, uz upotrebu odgovarajućih mamaca i pribora odgovarajuće snage mogu loviti razne vrste ciprinida (i nekih drugih riba), od kauglera i druge sitne bele do velikih šarana i amura, ipak je praksa pokazala da je za ciljani lov krupnije ribe (pre svega šarana i velikih babuški) potrebno malo prilagoditi primamu, mamce i prezentaciju u odnosu na ono što se koristi za pecanje drugih šaranskih riba.
Tako je u Engleskoj nastala i potom se po celoj Evropi proširila poslednjih godina sve popularnija metod varijanta ribolova s hranilicom, koja predstavlja kombinaciju »kaveznog« fidera, klasičnog dubinskog ribolova s hranilicom i modernog pecanja šarana, a koja je najpre primenjivana na komercijalnim »uhvati i pusti« revirima, ali se brzo pokazalo da je sasvim primenljiva i na tzv. divljim (»otvorenim«) vodama – rekama, jezerima, kanalima i barama.
Za metod pecanje koriste se štapovi s punim izmenljivim vrhovima, iste mašinice i osnovna struna. Glavne razlike su u karakteristikama hrane, modelima hranilica, sistemima i tempu ribolova. Budući da se »metodom« pre svega peca krupna riba, koja ne udara svaki čas i tako nasrtljivo kao sitnurija, koju u ovom slučaju treba maksimalno izbeći, tj. ne privlačiti previše, da ne bi sprečavala veće jedinke da dođu do primame i mamca, hrana kojom se pune hranilice u metod pristupu je »inertnija«, tj. lepljivija i kompaktnija nego za »kavezni fider«, te krupnije granulacije i s više konkretnih zalogaja (može biti od natopljenih peleta za primamljivanje ili praškasta, uz dodatak peleta i raznog sitnog zrnevlja, a u svakom slučaju treba da se sporo otapa i da ne pravi »maglu« pri dnu niti da je struja lako odnosi, već da najvećim delom ostaje u neposrednoj blizini hranilice. Pošto riba, dakle, nije motivisana da se od izvora hrane udaljava – predvezi (često napravljeni od specijalne pletenice kojom se vezuju udice i u modernom šaranskom ribolovu) su kratki (dužine i samo 10-15 cm), a na njihovom kraju je udica nalik sitnim šaranskim, koja mora biti jaka, a često se zabada u hranilicu, kako bi ribi mamac bio što uočljiviji.
Takvo plasiranje mamca omogućeno je upotrebom tzv. metod hranilica, koje imaju ravno dno i na njemu postavljeno otežanje, pa padaju na tu zaravnjenu stranu, dok je ona zaobljena (s hranom) uvek okrenuta na gore i tako dostupna ribi, kao i mamac koji je na njoj ili tik pored. Veći prerađeni mamci i oni biljnog porekla (bojliji i »vafteri« veličine 8 i 10 mm, peleti za udicu, šećerac i kuvani kukuruz) se u metod fideru najčešće postavljaju na metalni »trn« ili na »dlaku« odnosno silikonski prsten, tako da cela udica bude slobodna, što omogućava dobro kačenje ribe, a mesni mamci (crvi i gliste) se mogu kačiti i direktno.
